Rano ucenje stranog jezika: uvek prisutna i veoma vazna tema. Evo sta nam kazu kolege lingvisti ali i sta savetuju deciji psiholozi.

Rano učenje drugog jezika

Stručnjaci za razvojnu psihologiju od nedavno ističu da je period predškolskog odrastanja, iako vremenski kratak, ipak izuzetno značajan. On je „optimalan“ i „kritičan“ sa aspekta celokupnog psihičkog razvoja.

Dokazano je da su deca ovog uzrasta veoma osetljiva na uticaje iz socijalne sredine – čulne utiske, ponašanja, znanja, iskustva, te da je potpuno pogrešno početi sa edukacijom dece tek na školskom uzrastu. Poslovica koja kaže – Bolje ikad nego nikad, ali najbolje nikad kasno – savršeno govori u prilog ovim psihološkim saznanjima. U ranom detinjstvu stiče se mnogo više nego tokom čitavog kasnijeg života, a propušteno se teško nadoknađuje.

Ova činjenica posebno dolazi do izražaja u oblasti razvoja govora. Govorni procesi su jedna od najsloženijih i najznačajnijih komponenti psihičkog razvoja, jer bez učešća govora nije moguć razvoj misaone funkcije. Ukoliko dete u ovom periodu ne dostigne potreban nivo govornog razvoja, dugo će zaostajati za svojim vršnjacima, i to ne samo u razvoju govora, već i u razvoju mišljenja, emocija i osećanja.

Da bi se razumeo fenomen ranog učenja drugog jezika, korisno je najpre sagledati mehanizme učenja maternjeg jezika, jer oni su u biti isti. Evidentno je da se odrasli među sobom veoma razlikuju po jasnoći i lakoći izražavanja na maternjem jeziku kao i da ne govore svi jednako dobro neki drugi jezik npr. engleski. Psiholozi ovu činjenicu objašnjavaju time što se deca razvijaju na različite načine što na njih deluju različiti roditelji, vaspitači odnosno sredina.

U normalnim uslovima u porodici, naravno, uvek postoji nekakva rana stimulacija, ali kasnije je, presudno nešto što bismo mogli nazvati „edukativnost sredine“, a prilično je mnogoznačno. Jasno je, da se svoj deci ne posvećuje jednako kvalitetna pažnja pri stvaranju uslova koji bi podsticali njihovu govornu inicijativu. Recimo, većina roditelja se u početku raduje svakoj novoj reči koju dete izgovori, ali kada ono „progovori, smatraju da je dovoljno samo ispravljati greške u detinjem izgovoru, te da će ono samo usvojiti sve složenosti jezika i ovladati celokupnim jezičkim bogatstvom.

Najvažnija funkcija govora, svakako je funkcija komunikacije, govor deteta formira se, upravo u procesu komunikacije sa odraslima. Od kvaliteta ove komunikacije, odnosno načina zadovoljavanja autentičnih razvojnih potreba dece ovog uzrasta (osećajnih, saznajnih, ekspresivnih, potreba za pokretom, igrom i stvaranjem) zavisiće ovladavanje govornom aktivnošću. Da je to zaista tako potvrđuju i mnogobrojne studije deprivacije koje ukazuju na defektan i krajnje oskudan jezički, ali, i intelektualni razvoj dece koja su odrastala lišena tople i osmišljene govorne komunikacije .

Nažalost, zbog neupućenosti, loše informisanosti i rasprostranjenih predrasuda, roditelji nisu uvek u stanju da realne mogućnosti i razvojne potrebe svoje dece. Kada govorimo o učenju drugog jezika u preškolskom periodu, pogotovo na mlađem uzrastu, iskustvo pokazuje da suroditeljski stavovi obično iskrivljeni, a očekivanja obojena sumnjom, negativizmom i racionalizacijama tipa (još je rano, ima za to vremena; kada pođe u školu, ili ma nisam ni ja, pa sta mi fali; ionako neće ništa naučiti, evo, mali od naših kumova je išao u …, to je samo bacanje para i pomodarstvo…).

U osnovi često postoji iracionalan strah roditelja da bi se dete moglo izložiti preteranom naporu, stresu (verovatno je da su i oni sami imali loša iskustva i učili pod prinudom) da bi se učenje drugog jezika na ranom uzrastu moglo negativno odraziti na savladavanje maternjeg jezika, te da bi moglo izazvati opštu konfuziju u detinjoj glavici.

Najčešće roditeljske dileme i pitanja vezana za rano učenje drugog jezika su:

• Na kom uzrastu je dete kognitivno spremno za učenje drugog jezika?
• Koliko je ovakvo učenje svrsishodno?
• Kako se rano učenje drugog jezika odražava na ovladavanje maternjim jezikom?

Poznato ja da dete prve reči izgovara krajem prve godine, a da je najveća osetljivost za razvoj govora, tzv. jezički bum, period od 2 do 3 godine. Tempo govornog razvoja, kao što je rečeno, zavisiće od komunikacije sa odraslima, tj. od motivisanosti dece da slusaju i imitiraju govor odraslih. Posebna osećajnost, prožeta nadahnutom pričom, pesmom i gestovima tj. celokupna komunikaciona snaga, koju roditelji, a kasnije i ostali odrasli, unose u interakciju sa detetom, značajno će obeležiti razvoj ne samo jezičke, već i ostalih inteligencija, jednako važnih za detinji psihički razvoj. Specifična vrsta stimulacije i sistematskog rada sa decom vrtićke dobi presudno će se odraziti na bogatstvo rečnika, usvajanje pravilnih jezičkih struktura i kulturu izražavanja, koje do punog izrazaja dolaze tek na kasnijem uzrastu.

Zamislite, sada, kako bi vaše dete ovladalo maternjim jezikom, kada bi ga učilo samo kroz nekakve lekcije (časove) dva puta nedeljno, bez prirodne, spontane i dinamične interakcije sa sredinom. Koliko bi mu vremena trebalo da savlada svoj jezik? Evo, šta još o svemu ovome, kažu psiholozi, lingvisti i savremena istraživanja ljudskog mozga.

Govorno-jezičke funkcije imaju svoju biološku podlogu (organ). Neki delovi mozga – leva hemisfera, primarno služe usvajanju jezičkih funkcija i aktiviraju se na isti način, bezobzira da li govorite-slušate svoj ili neki drugi jezik. Gledanje in vivo (magnetna rezonanca), potvrđuje pretpostavku da se uvek aktiviraju ista područja mozga kad se uči prvi, i svaki sledeći jezik. Kada ova govorna područja minimalno sazru (1.5-2 god.), deca su spremna za usvajanje svog, ali i bilo kog drugog jezika. Ukoliko se učenje odvija na manje formalan, spontan način, kako jedino odgovara dečjim potrebama i sposobnostima, ona će sa lakoćom ovladati svojim, ali i svakim sledećim jezikom. Dakle, biološka ograničenja ne postoje .

Neophodno je, međutim, imati u vidu činjenicu, da dečija inteligencija obuhvata znatno više, od onoga što je čisto logičko i intelektualno, te da postoje različite vrste učenja. Intuitivni karakter, oslobođeno je svesne namere i odluke da se pamti zbog čega se termin „učenje“ obično zamenjuje terminom „usvajanje“.

Na isti način, prirodno, podsvesno deca ovaladavaju i gramatikom maternjeg jezika, mnogo pre no što počnu da upoznaju njen sadržaj kroz poseban nastavni predmet, a o procesu učenja drugog jezika, baš zbog toga, govori se, kao o učenju maternjeg.

Što se tiče napora, jasno je da svako učenje predstavlja opterećenje u jednim okolnostima, a prijatnost u drugim. Trik je u pristupu, u tome da se stvori vesela, dinamična, razigrana atmosfera u kojoj su deca aktivni akteri, prisutni celim svojim bićem, a inspirisana da otkrivaju puteve povezivanja sopstvenih misli, tela i osećaja. To je totalni psihički odgovor, jer deca vođjena kroz različite vrste situacija na jeziku koji se uči (role-play, gluma, slušanje priča, pevanje, društvene i druge igre; prakticiranje veština crtanja, oblikovanja, pisanja, čitanja i druge vrste saznajnih delatnosti), sve to doživljavaju kao normalnu aktivnost pa su bez unutrašnjeg napora, i uvek iznova spremna da participiraju u igri kao učenju i učenju kao igri. Stalno ponavljanje omiljenih pesama, priča i drugih sadržaja, posebno onih koji su emocionalno obojeni, uticaće na efikasnost pamćenja i usvajanja drugog jezika.

Učenje drugog jezika „od malih nogu“, na taj način, u mnogome doprinosi, ne samo bogatijem vokabularu, već i perfektnijem izgovoru, pošto se mišići usta ranije navikavaju na specifičan način izgovora drugog jezika.
Stepen izloženosti jeziku i umešnost u organizovanju uslova koji stimulišu učenje uticaće na tempo i intenzitet ovladavanja jezikom koji se uči. Poznato je da deca koja žive u inostranstvu daleko brže i kvalitetnije nauče drugi jezik, nego naši učenici u školama. Dešava se, čak, da zbog velikog stepena izloženosti drugom – nematernjem jeziku, deca postanu efikasnija u savladavanju tog drugog jezika.Za decu koja odrastaju u bilingvalnim porodicama, prirodno je usvajanje dva različita jezika istovremeno, bez mešanja, pri čemu je bitno da se svaki roditelj služi samo jednim jezikom, kako bi dete moglo identifikovati jedan jezik sa jednim,a drugi sa drugim roditeljem.

Deca, dakle, nose predispoziciju za učenje svih svetskih jezika, i jedino bitno je da sa učenjem počnu na vreme i na adekavatan način. Oni koji rade sa najmlađima moraju dobro poznavati autentične potrebe i mogućnosti svojih „učenika“ i maksimalno ih uvažavati.

Koliko je ovaj „know how“ zahtevan, najbolje mogu posvedočiti oni profesori jezika koji su stekli iskustva u radu sa najmlađima i po čijim izjavama, akademsko znanje jezika nije dovoljan uslov za uspeh u obavljanju ovog posla.

Verujemo da će oni roditelji koji ipak budu spoznali korist od primene savremenog koncepta ranog učenja drugog jezika, sa više entuzijazma, podsticati ovakve sposobnosti kod svoje dece.

Autor tekstaGordana Srnić
Dečji psiholog i vlasnik vrtića